FAIL (the browser should render some flash content, not this).
         
 
 
 
 
 
         
 
 
 
 
 
 
 
Bullfinch 
Gimpel order Dompfaff
Ciuffolotto
Camachuelo
Bouvreuil pivoine
 

   Zimovke se uobičajeno u hladnim, zimskim mesecima mogu videti u parkovima gde prekrivaju krošnje jasena, hraneći se njegovim semenjem. Postoji više vrsta i podvrsta zimovki (rod Pyrrhula), a kod nas se najčešće sreću severna ili skarletna ili evroazijska zimovka (Pyrrhula pyrrhula pyrrhula) i evropska zimovka(Pyrrhula pyrrhula europea).
   Evropska zimovka je gnezdarica najčešće u zapadnoj i severnoj Evropi dok se severna zimovka gnezdi u manjem broju na Balkanskom poluostrvu, centralnoj, zapadnoj, severnoj Evropi, prostorima Rusije do Sibira i Mongolije najčešće u zimzelenim i mešovitim šumama. Karakteristično za zimovke je da migriraju u niže i južnije predele sa severa u oštrim i hladnim zimskim mesecima, po čemu su i dobile ime.
Zimovka je nesumnjivo najlepša evropska zeba, pogotovu mužjak, ali nasuprot tome i za razliku od ostalih evropskih zeba, pesma im nije jača strana. Moglo bi se reći da liči na nekoordinisane zvukove koji nekad nalikuju krčanju radija ili škripanju.
   Prelep izgled, mnoštvo selekcionisanih mutacija, njena izuzetna mirnoća i mogućnost korišćenja zimovki za hibridizaciju su razlozi zbog kojih je ona jedna od najradije gajenih evropskih zeba. Neke specifičnosti pri parenju ove vrste, kao i poznavanje njihovih potreba u ishrani u periodu reprodukcije su preduslovi koji se moraju poštovati kako bi odgajivači imali uspeha u podizanju mladih zimovki.
   Najbolji rezultati se postižu ako se u grupnoj volijeri još u zimskom periodu (januar - februar) uoče formirani parovi koji se odvajaju u zasebne poveće kaveze (bokseve) ili manje volijerice.
   Prisilno formiranje parova kod zimovki je nemoguće jer je ženka često agresivna prema nepoželjnom mužjaku i neretko ga i usmrti. Pri samom činu upoznavanja ženka zauzima dominantan, preteći, horizontalan stav sa otvorenim kljunom i nakostrešenim perjem, a prihvatiće mužjaka koga taj stav ne uplaši, već ga podstakne na udvaranje letom oko nje sa naduvanim perjem na stomaku i repom okrenutim ka njoj.
   Nakon toga ptice se dodiruju kljunovima uz doskakivanje jedne ka drugoj sa repovima okrenutim u stranu. Ako ova početna faza u zbližavanju para uspe u volijeru se unosi grana četinara u kojoj se kamuflira ram za gnezdo (može se postaviti i spoljašnje gnezdo ali se i ono kamuflira granom četinara) i materijal za gnežđenje koga čine grančice smreke, jele, omorike i trave povijuše koji će zimovke sasitniti kljunovima i iskoristiti za osnovu gnezda, a nakon toga ga obložiti finijim materijalom od suve trave, kokosovih vlakana i si.U tom periodu pored uobičajene semenske hrana (danas ima gotovih mešavina gimpel 1 i gimpel 3- mešavina za krstolkune) obogaćene suncokretom počinju se dodavati pupoljci bora, voćaka, vrbe, breze, johe, jare-bike, crnog gloga, graba, kleke itd., zatim zeleniš, ponajbolje maslačak, njegov cvet i mahunice, mešakinja, salatai dr, obavezno naklijalo seme, razne vrste žitarica u mlečnoj zrelosti, bobićasti plodovi kleke, trnjine, jarebike, šipka, kupina itd. Veoma bitna je, međutim, i živa hrana koja se sastoji od crva brašnara, mravljih jaja, poprskanih maslinovim i ribljim uljem, pivskom kvascem i smešom minerala i vitamina. Nemački odgajivači savetuju i dodatak od mladih pužića u rano proleće. Oni su odličan izvor belančevina, ali i neophodnog kalcijuma iz njivovih ljuštura koji je potreban ženki za formiranje ljuske jajeta. Jajčani kokteli, obogaćeni vitaminima i mineralima (gotovi suvi ili pravljeni) daju se u mnogo manjoj meri nego ostalim sličnim pticama, a njih bolje prihvataju ptice koje su više domestificirane.
   Nakon izgradnje gnezda ženka snosi najčešće 5 bledo plavih jaja poprskanih crveno mrkim tačkicama i na njima leži sama 13-15 dana.
   Prvih dana nakon izleganja mlade hrani majka hranom koju joj donosi mužjak, a kasnije, do osamostaljenja mladih oba roditelja brinu o njima. Zimovke su izuzetno dobri i privrženi roditelji te mnogi odgajivači navode da su ih puštali u prirodu preko otvora na spoljašnjim volijerama, a one su se nepogrešivo vraćale iz prirode nakon pronalaženja hrane za mlade i ponovo ulazile u kavez da bi hranile podmladak. Ovo se praktikuje dok mladi ne navrše petnestak dana jer tada oni počinju da izlaze iz gnezda a volijera se tada zatvara.